Oportunitet ili odlaganje krivičnog gonjenja, znači da će tužilaštvo odbaciti krivičnu prijavu protiv osumnjičenog, ukoliko on prethodno ispuni neku obavezu koju je preuzeo, a u dogovoru sa tužilaštvom.
Kada se može primeniti oportunitet?
Prema najšire prihvaćenoj praksi institut oportuniteta moguće je primeniti do određivanja glavnog pretresa ili ročišta za izricanje krivične sankcije u skraćenom postupku. Nakon ovog trenutka, nije više moguće primeniti institut odloženog krivičnog gonjenja, tj. oportuniteta.
Javni tužilac u svakom konkretnom slučaju procenjuje da li su ispunjeni zakonski uslovi, kao i da li postoji celishodnost odlaganja krivičnog gonjenja. Tom prilikom, javni tužilac posebno vodi računa o ranijoj osuđivanosti okrivljenog, postojanje ranijih prekršajnih kazni, te okolnosti pod kojima je učinjeno krivično delo čije se odlaganje traži. S tim u vezi, ukoliko okrivljeni ispunjava zakonske uslove neophodne za odlaganje, javni tužilac će odrediti koje Zakonom propisane obaveze mora prihvatiti kako bi se sprovelo odlaganje krivičnog gonjenja.
Jos jedan od uslova za primenu odlaganja krivičnog gonjenja, jeste taj da se osumnjičenom stavlja na teret izvršenje krivičnog dela za koje je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do 5 godina. Dakle, oportunitet nije moguće primeniti kada je reč o težim krivičnim delima.
Primena oportuniteta ne zahteva saglasnost oštećenog, stoga, ukoliko se tužilaštvo i osumnjičeni saglase o primeni odlaganja krivičnog gonjenja, pa osumnjičeni ispuni obavezu, tužilaštvo će odbaciti krivičnu prijavu i protiv tog rešenja o odbačaju, oštećeni nema pravo prigovora, koje inače ima u slučajevima kada tužilac odbaci krivičnu prijavu.
Procedura primene oportuniteta
Inicijativa za primenu instututa oportuniteta može doći od tužilaštva, ali i od osumnjičenog, odnosno njegovog branioca. Uloga branioca u dogovorima sa tužilaštvom jeste, pre svega, da ubedi tužioca u opravdanost primene odlaganja krivičnog gonjenja, ukoliko on inicijalno nije tako mislio, a potom i da izbori što bolje uslove za svog klijenta, sto podrazumeva određivanje obaveze koja najviše odgovara ličnosti osumnjičenog, kao i iznos novčane donacije, broj sati društveno – korisnog rada i sl., u zavisnosti od toga u čemu se sastoji obaveza.
Obaveza čije ispunjenje na sebe preuzima osumnjičeni najčešće se sastoji u uplati određenog novčanog iznosa u humanitarne i druge javne svrhe, a Zakonik predviđa da se ona može sastojati i u otklanjanju štetnih posledica nastalih izvršenjem krivičnog dela ili naknadi pričinjene štete, obavljanju društveno – korisnog ili humanitarnog rada, plaćanju dospelih obaveza izdržavanja, podvrgavanje odvikavanju od alkohola ili opojnih droga, podvrgavanje tretmanu radi otklanjanja uzroka nasilničkog ponašanja, poštovanje ograničenja iz neke sudske presude ili ispunjenje obaveze iz presude. Tužilac će odrediti i rok za ispunjenje obaveze, s tim da taj rok ne može biti duži od godinu dana.
Ukoliko osumnjičeni u ostavljenom roku ispuni obavezu, tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu. Ako obaveza ne bude ispunjena tužilaštvo će nastaviti krivični postupak protiv osumnjičenog.
Važno je napomenuti da Institut odlaganja krivičnog gonjenja ne treba mešati sa institutom Sporazuma o priznanju krivice.
